Pripremao sam s Vedranom aikido ispit u prosincu 2009. Tog jutra Vedran je otvorio vrata svog dojoa sa debelim zavojem na šaci. Upitno sam ga pogledao, na što je on odmahnuo:

“— Ništa strašno, treniramo… mala porezotina.”

Trenirali smo posebno pažljivo, bez kontakta s povrijeđenom šakom. To je bila jedna od najkvalitetnije odrađenih serija kumiwaza. Iako smo radili vrlo lagano, gotovo usporeno — obojica smo se prilično umorili, naprosto zbog uložene koncentracije da pokreti budu izvedeni harmonično, ali bez uobičajenog čvrstog kontakta.

Kada vidimo veliki zavoj na šaci, lako je biti pažljiv… Ali što je sa zavojima koji se nalaze ispod odjeće ili emotivnim ranama?